Прошли догађаји

Godišnji Koncert 2008, Mississauga Living Arts Centre

DOMAĆINE, OTVORI KAPIJE

Tako nam poručiše igrači sa scene na velikom godišnjem koncertu Oplenca maja trećeg…jer, “Ide moba da ti vino proba !”… I naravno, posle zaista veličanstvenog koncerta, kao i uvek, Oplenac je otvorio svoje dveri našoj deci i omladini, roditeljima, dragim gostima i prijateljima, članstvu i donatorima, koji godinama,
već sada decenijama, podržavaju i pomažu SKUD Oplenac (koji očigledno mnogima svetli kao zvezda vodilja u tami zaborava svega sto je naše: kulture i običaja, igre, pesme, jezika, slobodnog dečjeg smeha i dečje igre…). I bi nas dosta u kući Oplenca da se svi zajedno poradujemo još jednom velikom uspehu, popričamo i podelimo utiske i oduševljenje, a pisac ovog teksta nije se štedeo da sa mnogima porazgovara o onome što videsmo i čusmo, otvoreno i bez stavljanja reči u usta sagovoiku i nametanju drugog utiska… I pitah različite generacije, raznoliku uključenost i vezu sa Oplencom svi mi nekako slično odgovoriše:

“Pa ovo je neverovatno…nikad nije bilo ovako dobro…” Ono što je mene iznenadilo – to je da takve odgovore dobijam svake godine posle koncerta-pa se pitam: da li stvao toliko pravimo razliku i napredujemo iz godine u godinu ili je to samo prividna slika jer možda zaboravimo kako beše prošle i ranijih godina…a ne bismo smeli da zaboravljamo jer ovo su, što bi rekli ovi naši Kanađani, “memorable events”, pa opet kažem-bilo ih je toliko, a koliko će ih tek biti, onda bi možda čitavu memoriju našeg mozga zauzeli sa koncertima… ali ipak zakljucih za sebe: Bolje od prošlih, slabije od budućih.

A onda i sam sabiram utiske, u celini, detalje i momente pa kažem: “Bože, je li nas to iskušavaš? Da li je moguce da se u dijaspori koju svi, nekako, bar kultuo, vide nisko, tako nesto postigne, i ove i prošle, i prošlih godina? Zar je moguce da dečica jos od dve i po godine mogu da iznesu takav ozbiljan i zahtevan program prvog dela koncerta kakav je koncept etno-kulturoloskog, tradicionalno-običajnog programa gospodje Bobe Đuric “Nama u nasleđe ostavili Stari”, isprepletenog običajima, pesmom i igrom, koji su deca morala da iznesu i glumački, i govoo, i pesmom i igrom… I zaista doneše to publici, kao najlepši poklon, iz duše, iz snova, neverovatno ali očigledno moguće… Jos, čini mi se, čujem malog Uroša Krtolinu, dečaka od jedva 7 godina, kako bez zastoja i panike drži zdravicu narodu koju tako briljantno završava obraćanjem roditeljima… I dok ga slusam, sve šapucem sam sebi: Gospode, ne daješ nam mnogo na ovaj svet, ali ovo što nam daješ-daješ nam s velikom pameću… Pa, jes’ rekao bi neko ko me sluša: Kad ste tako pametni-pa umnožite se!. Jes’ kažem ja, ali moramo prvo da se složimo, tako bar stoji, koliko mi se čini: Daj, Bože, da se Srbi slože i umnože…Ili je možda rešenje da samo promenimo redosled?

Drugi deo koncerta, zaista šou koji već po navici zovemo: Najveći Show u dijaspori, i zaista bi tako. 75 minuta igre pesme, glume i divnih reči iz pesama bez prestanka… divno ukomponovana priča o nama, o baštini, kao i o snazi i lepoti, ljubavi i snovima, i sve to nekako znam, zvuči mi poznato, iz malog mozga, ali da ansambl za sve vreme igra i peva- to me je malo vise iznenadilo – i onda kazem: Vidiš-možemo i to. I sve uz lepotu do samog kraja. I kao sto mi mnogi rekoše: taman pomislim da je velicanstven kraj, spektakulao izvedena Vranjska Svita-kad ono-bis za bisom, i uvod u završnu koreografsku figuru… Publika se odjednom utiša posle te čitave revolucije aplauza, vidim čak ni ne dišu…a i kako bi disali kad se i zadnji osećaj pretvori u oko i uho, da nešto od ovog ne propustim… I to zaista mogu samo najveći ansambli, takav je očigledno Oplenac iz Toronta, i samo najveći majstori koreografije, takav je očigledno nas koreograf Vladimir Spasojević… i svi učitelji koji su mu asistirali, svaki igrač… nebih d a pominjem imena, jer čim ispustim nekog, a to je pravilo da nekog uvek ispustiš, mnogo mi se naljute… nadam se da mi se deca iz prvog dela koncerta neče naljutiti sto sam pomenuo jedno ime, ali jedno ime je zajedničko za sve njih-za sve nas Oplenac.

I na kraju, bez da završim neku malu priču utisaka, publika je bila tako inspirisana, da mi se učini da nas ima hiljadama…pa opet, jedva da smo napunili i tu prvu hiljadu… Neko ce mi reći: Pa možda je imalo još dvesta mesta, više i ne može biti jer sala toliko mesta broji, a da smo i to napunili, gde bi onda stavili našu decu posle prvog dela? Vidim hvatam sebe da ne znam odgovor, decu sam I onako smestio u memoriji, i to u onaj deo koji pripada duši, ali mi uvek ostaje ukus želje: Moglo nas je biti i više…Neko bi mi možda prigovorio: Bilo nas je mnogo jer nas ima malo, verovatno misleci za nasu zajednicu ovde, pa prema njoj i publika…ali htedoh da odgovorim: za jednom godišnje može nas biti i više samo da se skupimo…eh, odgovaram samom sebi: Niko Srbe ne skupi pod jednu šljivu, ni dušmani koji htedoše da nas samo toliko ima, ni oni koji htedoše da nas saberu sve pod jednu šljivu i pričeste jednim vinom-vinom sa Oplenca… Tako nas deca i omladina pričestiše, što reče Njegoš duševno,: “a i piće najslađe-duševno, kojijem se pjane pokoljenja”… Pričestismo se i u Oplencu posle koncerta, i to dobro Bogami, bar da potvrdimo skorašnje Vaskršnje pričešce… Pa kako lepše da završim, sem odgovorom svoj deci i svima vama: Vaistinu Voskrese… I neka nas Bog UMNOŽI I SLOŽI, uvek u dobrom zdravlju i raspoloženju…za mnogaja ljeta….
Maja Đurđevdanskog
Leta Gospodnjeg, 2008